Sloboda

Ooooo libertaaa….

Kontemplacija na temu slobode traje već dugi niz godina… nisam ni znala da se zove kontemplacija, dok sam u ranoj mladosti duboko promišljala na tu temu.

Kao najstarije dete u porodici od mene se mnogo očekivalo… hmmm…opet očekivanja… al o tome smo već pričali.

Sve petice u školi, sredjena soba, pomoć oko ručka, kuće, domaćih zadataka ili čuvanja mladjih sestara…

Da završim fakultet, udam se, rodim decu.

Da završim školu, otvorim radnju, udam se, rodim decu i živim srećno do kraja života.

I ne bih imala ništa protiv takvog scenarija ako su to i moje želje. A da li mi tako mladi znamo koje su naše želje? Snovi? Veliki ciljevi?

Jedna mala petnaestogodišnjakinja je sanjala da postane pilot, da proputuje svet, da zabode čiodicu na svaki kontinet makar na nekih desetak mesta na njemu. Da se okupa u svim okeanima i svim morima ovog sveta i da proba sve kuhinje i sve delikatese koji postoje. Da se ogleda u rekama i jezerima i da uživa u nestvarnim prizorima poput aurore borealis i snage i moći Viktorijinih vodopada. 

Al kad se desi unexpected future i svi snovi padnu u vodu, jer se miris rata oseća u vazduhu, snovi i slobode i raširena krila zameni puko preživljavanje. Tu slobode nema. Probudi se u nama onaj instikt za goli život i počne da nas vozi. 

Složimo svoje snove u poslednju fioku srca i ostavimo ih tu da na njih pada prašina a mi krenemo u život kao ratnik u rat. Da pobedimo. Da preživimo. Da opstanemo. Da se spasemo. Pa na tom putu počinjemo da spasavamo i one nama najbitnije, porodicu prijatelje rodbinu. 

Arhetip spasioca aktiviran. Stepen posvećenosti 100%. Level expert.

I ako se zanesemo u toj svojoj ulozi spasioca ona se aktivira čim smo u prisustvu neke žrtve. Čim vidimo žrtvu mi imamo poriv da je spasimo. Od lošeg društva, od pogrešnog posla, od nedostojnog muškarca, vi nastavite….

I tako se naša borba nastavlja. 

Dok jednog dana ne dodjemo da trenutka u kome nam neko kaže: ti si u arhetipu spasioca, to nisi ti, to je maska koju nosiš!

Nije tvoj posao da spasavaš ceo svet! Ne možeš ti ispuniti tudju karmu!

Arhetip, karma!!!?!?!?! 

Šta li sve to znači?

I počneš da učiš, da istražuješ…jer nešto u tebi je kliknulo na te reči, prepoznalo se  u tim obrascima o kojim učitelj priča. 

I gutaš knjige, seminare, predavanja, učenja, programiranja i reprogramiranja. 

Prvo počinješ da uvidjaš obrasce koji se ponavljaju, onda učiš da misliš i  odreaguješ drugačije i obrazac se promeni. Situacija u kojoj tvoj spasilac uzima mač i oklop i staje u borbeni položaj a ti povučeš ručnu i svesno kažeš: o neeee! Ovo nije moja borba… ovo nije moja drama…

I gledaš! Kao u bioskopu kako se likovi menjaju, nove uloge dodeljuju i nema potrebe za spasiocem. 

Mogu oni to i sami. 

Al onda se zapitamo a ko sam ja ako ne onaj koji spasava? Koja je moja uloga u ovom životu, u ovom svetu? Ko sam ja bez moje maske?

Ko sam ja ako ne treba samo da preživljavam? Šta ako mogu da kreiram! 

A šta da kreiram kad ustvari ne znam šta želim????

Davno je bilo kad sam svoje snove stavila u onu neku daleku fioku…

Gde li je? Da li je uopšte mogu pronaći? Da li se od ove vekovne prašine može i pročitati koji su to snovi bili???

Ma ne, nema ništa od toga- javlja se tihi glasić negde iz dubine…samo si gladna, idi jedi, popij nešto, otkud ti možeš da stvaraš ?

Pa nisi ti Bog!

A i ta priča o Bogu, da li je i ona istinita? 

Ili smo samo nastali od majmuna?

I ovde može biti kraj ove priče ili se možeš osmeliti i poverovati da je ipak moguće da ti nešto iskreiraš.