Kada si žensko dete rođeno na teritoriji stare Hercegovine a bogami i širem području Balkana, čim se rodiš, zna se da ćeš da odeš.

Tu si privremeno, dok se ne udaš i nekome tamo budeš na grbači.

Da te hrani i oblači i da mu, ako budeš te sreće, rodiš muško čeljade koje će da ostane tu na zemlji, da nastavi lozu, lozu onih kod kojih si došla.

Možda još jedno, koje će da ode u rat, da brani tu zemlju.

A možda još jednu sličnu sebi  koja će ti pomoći da kuvaš, pereš, hraniš tu mušku čeljad al ćeš i nju da odbacuješ jer će ti smetati ili jednostavno zato što ne znaš bolje, niko te nije naučio, niko ti nije pokazao.

Ako ne doprinosi na bilo koji način, šta će ti? Čemu?

Odbačenost, rana Balkanske žene.

Nije vredna, ako ne rodi naslednika – rana svake žene u istoriji.

Da li je to istina ili mit?

I tamo negde u dvadesetom veku osetiš se odbačenom, a sve imaš, sve što su te učili si postigla.

Čija je to odbačenost?

TVOJA ili neke PRETKINJE čija krv teče tvojim venama, čiji DNK nosiš u sebi?